О књизи: 2001 / Прича о Михаилу Гиголашвилију открива нешто што је никоме од нас једва познато. Открива, уверавајући у аутентичност невероватних судбина и ситуација. У ономе што се дешава је присутан и сам аутор, комбинујући најмање две улоге – преводиоца и посматрача. Дугогодишњи родом из Русије, он разуме фантастична признања „дезертера“ боље од нагризајућих немачких званичника и одваја лажи од истине. Он боље разуме, али се и сам понекад изгуби, несвесно се придружујући трансценденталном животу бегунаца. Јунаци приче нису толико злочинци (иако су грешници, наравно, увек у сукобу са законом), већ јадници са неким. авантуристички траг. „Дезертери“ у мери у којој, побегвши из својих домовина, покушавају да добију политички азил у Немачкој, која се, као искупљење за Хитлерове злочине, обавезала да ће пружити уточиште и посао свима који имају прогресивне ставове, подложни су прогону . Избеглице из целог света хрле овде у нади за слатки живот. Наши сународници, унуци оних који су се борили са Вермахтом, предњаче. Било да су то Руси, Чечени, Украјинци. Одбијање борбе у Чеченији (без обзира на коју страну) један је од главних разлога како за оне који су се борили у Грозном, тако и за оне који не знају где се овај град налази. Али често не знају не само географију, већ и сопствену биографију. Покушавајући изнова и изнова да се населе у фантастичној земљи, како замишљају, трпећи неуспех за неуспехом, мењајући презиме, име, националност, документа, неки од њих престају да схватају када стварају још једну легенду о себи као страдалнику. , а када се приближавају истини. Лукавство је лукавство, али и потпуни неред, унутрашњи метеж нису искључени ни за кога од оних којима је ова прича посвећена. Канари су мање вероватна перспектива. Међутим, шта дођавола није шала?.